Dragana Đermanović, predstavnica Nevladine organizacije «Razvojni centar korporativnog upravljanja», na svome blogu «PR, marketing, Komunikacije…» predstavila je moju knjigu "Odnosi s javnošću ili žongliranje informacijama".
Naravno, drago mi je što joj se svidjela, a posebno jer uz nju hvali još jednu knjigu koju uvijek preporučujem "Exploring Public Relations" (izdao i HUOJ kao "Otkrivanje Odnosa s javnošću”) Ralpha Tencha i Liz Yeomans.
Kad bolje promislim, skromnost je zaista vrlina, a posebno onima koji se nemaju čim pohvaliti.
Dragana kaže: "Sa zadovoljstvom i “u dahu” sam je pročitala jer, ima tu ta jedna stvar: ja zaista uživam u čitanju! PRočitaj ostatak »
„Sve je već rečeno, ali budući da niko ne sluša nije na odmet ponoviti!“ – M. Krleža
Nedavno sam došla do knjige „Odnosi s javnošću ili žongliranje informacijama – povijest i teorija PR-a“ autora Emira Džambegovića, sa Fakulteta političkih nauka u Sarajevu.
Sa zadovoljstvom i „u dahu“ sam je pročitala jer, ima tu ta jedna stvar: ja zaista uživam u čitanju!
Gornji citat je Emirov status na Skype-u i više je nego adekvatan prolog ovog posta.
Jedini univerzalni savet na ma koje pitanje kroz život koji se usuđujem da dam je: „(pro)čitaj!“
Ovo ili ono, ovde ili onde, prvi ili po ko zna koji put, jer „sve što znam sve je tuđe i od drugih saznato, a ipak – sve je moje“ :)
Da zaokružim ovo citiranje dodaću još jednu rečenicu koja mi kroz život iznova i iznova uliva samopouzdanje, a koju mi je, uplašenoj pred vekovima literature koju neću stići da pročitam saopštila profesorka srpskog u srednjoj medicinskoj: „Dragana, nije pametan onaj koji sve zna, već onaj koji zna gde da pronađe ono što ne zna!“
Wow! Tako istinito… tako značajno…
E sad, ne možeš postati lekar specijalista tako što ćeš pred operaciju otvoriti najnovije izdanje anatomije sa fiziologijom; niti pravnik listajući adekvatan primerak Službenog glasnika ili određene zakone… uvek i u svemu adekvatna i stabilna teorijska osnova temelj je uspešne nadgradnje kroz PRaksu!
Na žalost, edukacija za PRofesionalne PR-ovce u našem regionu nije na zavidnom nivou. Šta više, odseke i predmete PR-a možete naći na pojedinim fakultetima, a predavači su (pardoniram na generalizaciji) suvoparni teoretičari bez PRakse ili sa zanemarljivim iskustvima u PR aktivnostima. OK, ništa novo. Nije redak slučaj kroz sve domaće sisteme obrazovanja. Ali ipak… mora se pomenutu.
Onda sledeće: literatura o PR-u je vrlo bogata; posebno na stranim jezicima. Istina, na domaćim je retko čitam. Stoga, retke primere ozbiljnih knjiga iz naše branše nikako ne treba propustiti.
Meni je dakle u rukama bila najnovija knjiga profesora Džambegovića i s njom u vezi ističem par detalja:
Knjiga je na pitkih 125 stranica, a u njoj je objedinjen detaljan istorijski razvoj struke kroz vekove sa posebnim akcentom na PR u SAD-u u prvoj polovini XX veka, gde je (i kada je) PR zaista i dobio svoju formalizaciju. Na jednom mestu poslagani su svi veliki PR-ovci, kako već čuveni Ivy Lee (otac Saopštenja za javnost) i Edward L. Bernays tako i Hill, Garret i mnogi drugi sve do osamdesetih i devedesetih godina XX veka. Naravno, i prof. Džambegović se nužno upleo u mrežu PR teorija i definisanja naše struke koja je (za sada) definisana sa preko 400 različitih definicija!!! Šta reći… Moja omiljena je (mada ne znam ko je izvorni autor): „Odnosi s javnošću za cilj imaju uspostavljanje, održavanje i unapređivanje odnosa s bitnim javnostima“.
Džambegović podseća i na bitna načela koja je još sredinom prošlog veka uspostavioArthur Page, čovek kojem je pozicioniranje struke PR-a visoko na lestvici strateškog odlučivanja, bio jedan od životnih ciljeva.
U tim načelima, decenijama nakon njihovog definisanja, gotovo ništa ne bih menjala…
Lično, nadala sam se sadržajnijoj građi u delu situacije u PR-u Bosne i Hercegovine i verujem da je to poglavlje kojem će se profesor Džambegović detaljnije posvetiti u nekom reizdanju svoje knjige.
Svega 20% PR-ova iz privatizovanih preduzeća u BiH ima univerzitetsku diplomu po istraživanju Michaela L. Kenta, navodi Džambegović u knjizi.
Nesumnjivo je od velikog značaja publikovanje stručnih knjiga iz oblasti Odnosa s javnošću sa akcentom na lokalni razvoj, iskustva i trendove i takve inicijative imaju moju podršku.
Nije svaka knjiga dobra knjiga, ali dokle god (mi koji ne pišemo knjige) samo čitamo i kritikujemo, bez davanja svog doprinosa relevantnijem teorijskom sagledavanju struke, svaka PR knjiga u regionu je važna!
Što se mene tiče, u poslednjih mesec-dva kroz ruke i um mi je prošla knjiga Briana Solisa: „Putting The Public Back in Public Relations“ koja je izneverila moja (uvek velika) očekivanja, te fakultetski udžbenik o PR-u: Otkrivanje Odnosa s javnošću“ Ralpha Tencha i Liz Yeomans kao obavezna literatura UK univerzitetskih PR odseka koju najtoplije preporučujem. Na posletku, knjiga profesora Džambegovića je osvežavanju mog teorijskog znanja dala veliki doprinos.
A kako izgleda oblikovanje magistara PR-a u našoj izemlji, na koji se način za ovu PRofesiju odlučuje mladi svet i koliko je plitko shvatanje ove struke koja je od ogromnog značaja za razvoj i opstanak svake organizacije, možda govori i FB mail koji ću podeliti sa vama:
Naravno, koleginici sam adekvatno odgovorila… dala joj teorijske smernice i stojim joj na raspolaganju iskreno ceneći njeno interesovanje, ali nikada se ne baviti PR-om, ne čitati, ne raditi ga… ne poznavati ga… a dobiti priliku da se u nekoliko nedelja fabrikujemo u magistra za PR nešto je na šta se mora skretati pažnja. I dakako, to je problem ukupne strukovne i sistemske postavke celog društva (da ne kažem Države), a ne samo problem koleginice koja mu se prilagođava na način koji joj je poznat.
Pozd od vaše DDj.
;)
No comments:
Post a Comment